Немам крила, мада бих радоиспробала висине, да није страха,
и посматрала свет тако крадом
као шачицу будућег праха.
Немам вид какав бих желела,
који ми треба да бих могла згледати
сва духовности Божије дела
и све небеске благодати.
Немам брзину којом бих зачас
космос обишла у тренутку једном
и вратила се вичући наглас:
како живимо у незнању бедном!
Немам руку што би бакљом махала,
да њоме клонуће људско лечи,
али рука уме, Божија промисао дала:
како је дивно имати речи!
Bravo ❤️
ОдговориИзбриши