и нетрагом неста, кô да злодух
не даде добром да ускрсне;
ал' тражићу је, ускос свем' и свега
као на притки божанској, проштић
што и у смрти Христа прославља.
Што срцу даље одаљују очи
што телу већма отискује дух,
безумније ће вас љубит моје усне
– топит са снешка пахуљице снега
да вас у мрквин целива носић,
кад млади пуцасте од здравља.
Невесто вечна, лабудице мајко!
Говорила си, живот тек је станка,
ми путници, срећемо се у помутњи;
Удостојисмо ли се датога блага?
Стога, узљубимо ближње за живота,
пре но што косац зама'не косом. –
Наше заносе и слутње, пре но хајка
помути слова на стаклу: Анка,
што је свог Блажа познала у слутњи
на средокраћи божеска прага,
кô што се Жене вавечне лепота
уздиже, с ружиним мирисом и росом.
Те, не бригујте, на светлосној црти,
сестра и ја бдимо вам на стражи,
споменак Споменке да запљусне;
И верси ми крхки, лебдиви кô барка
која од вашег светлуцања блиста,
без једра немоћна да обесмрти
ваш ћилим чарни, те љубав просим
одоцнели путник, жив у гробу, тражи
да га бар ледним дахом своје усне
усцеливате, срце да олиста.
Нема коментара:
Постави коментар