јутро обично, праскозорје сину
ал', ти си леству поднебесју дигô
од прва крика приступив на бину.
Умнији, млађи с годинама ступаш,
хероју, најдражи витеже на смотри;
на прагу новог ногоступа,
рад свакој прилици, што је откри.
Свака је теби потчињена, виси:
Хеликон, Олимп, Парнас неизмери...
Властит господар, владар коби ти си
на муци вељој – Пегаз си верни.
А Муза стиха, антифон бескрајни
надахњује те, до свитања
док ти маршујеш, с китицом колајни
за „Златним пером“ стихописања.
Над дуговечне заносе наднет
ствараш бисерне везове на црти;
о таквим сећање никада не замре
догод земаљска кугла се врти.
•С руског превео Слободан Б. Ђуровић
Нема коментара:
Постави коментар