по којем си исписала
четири црвена слова.
Гаснем пред раскрављеним ликом жене
из момачких снова.
Врати се,
док ме вечност не прогласи царем
и не окуси ме тама.
Врати се,
и окончај слова, барем,
док се и она не скончају сама.
Врати се
и спознај ме у мору ништавила
испод модрог крова.
Али пожури,
Док се и теби моја слика није скравила.
Време овде јако брзо цури, Ванова.
Чекам те на средишту васељене,
Где се слутње роје
И где су речи за једно слово старије.
Задри ми у споме расељене
И збриши стопе своје
Које си исписала по паркету
Моје животарије.
Врати се, Ванова
Док нас још слова спајају
И умеју да се црвене.
Пожури! Дани се овде збрајају
И ближи се раскол васељене!
Чекам те на последњој станици васељене
С које се отапа течност
Преосталих црвених слова.
Затри у себи сваки коренак мене,
И у своје право закорачи
А ја ћу те чекати...
Таман читаву вечност
Морала исписати на грбачи
Мога чекања.
А кад вечност у мене крочи
И крај ми се буде привео,
Ти се врати, Ванова,
И испиши четири своја слова
На мојој надгробној плочи,
Да знам за шта сам живео!
Урош Микулић је рођен 2007. године. Објавио jе збирку песама Под погрешним небом (2022).
Нема коментара:
Постави коментар