Александар Јовановић – ЈУТРО, ДАН...

Едвард Мунк, Меланхолија, 1892.

Јутро.
Све је већ заборав.
Јер свака секунда ново је поглавље.
Журим да га поново видим.
Њега и његов корак горди.
Јутрос га нема,
бринем се,
не желим да оде.

Дан.
Још увек га чекам.
Нагони духа испуњеног
демономеланхоличарским ожиљцима
вуку ме к њему.
Слушам Листа, дивни Мефисто.
Зашто ми мрак буди сећања.
Желим да се вратим.
Још увек сам млад могу да се вратим.
Касиопеје сјај почетком јула,
петнаест минута после поноћи.
Дуго је гледам и све јој признајем.
Ружа је најлепши цвет.
Запалио је свећу и отишао гордим кораком.
Дуго га већ посматрам,
Почињем да се бринем.
Још сам млад и желим да живим.
Заборав је тренутак када се земља и небо споје.

Предвече.
Љубав свира лиру.
Поливени грцамо у збуњености.
Пар шари на папиру
као хаику освештан крстом,
помислих љубав, љубав
и збрисах јој сузу ломљеним прстом.