Данијела Радовановић – ШАПТАЧ

Шаптач ми се приближио врату
Шапуће о лепоти и срећи
Мирише косу замршену
Ветрови му помажу,
шта рећи?

Смешкам се његовом тихом гласу
Пријају ми необично слатке речи
Трудим се да прикријем жељу очарану
И не гледам његове светлозелене очи

Дуго је била заузета клупица у парку
Пролазили су нечујно заљубљени
Смешкали смо се стидљиво, несигурно
Маштали о будућности и вечности

Очи су нам постале главно средство
Комуницирали смо њима и када нису постојале речи
Довољан је био један поглед
да разумем све скривене чари
Једне младалачке зачараности у сенци.