Драгана Миленковић – НОЋ МЛАДОГ МЕСЕЦА

Ноћас бих да лутам трагом месечине,
покупим све мрве оних прошлих дана;
кад у јутро рано ново Сунце сине,
залечим сва места незараслих рана.

Опет бих да палим погашене свеће,
са свицима ока обиђем сва поља;
песма као ласта на руке да слеће,
кô молитва душе, искрена и гола.

Волела бих сада као некад давно,
док веровах лудо у љубав и снове;
да ми срце ово пространо и равно,
на друмове личи и плаветне зоре.

За скуте да вежем сјајну месечину,
као морнар храбри затегнем сва једра;
да ветрови песму пучином расплину
и жеље што крију моја бела недра.

Срп месеца младог да отпочне жетву,
на небеској њиви дозрелога класја;
да сачува речи за још једну сетву,
у светој тишини песничког безгласја.