За њом
Трчао сам и није ме било срамота
Није срамота због љубави
Изгубити главу у шарене пређе
(Срце ми је већ било
У њеној пудријери
Коју је нехајно
Вадила све ређе)
Није срамота трчати
За њеном црвеном сукњом
Са божурима
Док комади поноса спадају с мене
А она гордо гази по њима
Није срамота...
И није срамота
Писати риме о булкама
С њених усана
Што само једном цветају
Па ми се смешкају
Или подсмевају
Ни утапати се у ноћи боема
Док суза магли чашу
А чаша магли мисли
Ал' нигде спаса нема
Увек поново изрони бела свила
Кô да се поново родила
У мом срцу из њене пудријере
Па трчим за њом
Без стида
Да је не изгубим из вида
А она прескаче зграде и квартове
На штиклама од сатена
И одмахује руком
Као: Види кретена!
Није срамота са собом се борити
На цичи зими јој душу отворити
Измигољити испод туђих презира и подсмеха
Шта се ког тиче моја мука?!
Из комшијске баште украсти ружу
Певати, пити, песме звездама
Окитити
Ставити све на црвено
И изгубити
Нема коментара:
Постави коментар