Душан Комазец – ТАЈНА НЕСТАЛОГ ОСМЕХА

Тражим, јер знам да судбина само те мени намени
још од случајног сусрета кад срце беше спокојно.
Сусрели су се погледи, те две најлепше знамени
и заблистали заносно, кô време давно, опојно.

Само те ноћи чаробне усне су страсно љубиле,
тело путено-срмено под плаштом звезданог жала,
али не спознах очаран да су те и изгубиле
тренутком, када су срца у безгласју задрхтала.

Даљине снене прикрише сазвучје нежног цвркута
из грла белог, жуборног којим тишину покори.
Осмехом лица чаробног опчини ме и одлута.
Остави души самотној, чежњу да тихо бокори.

Тајна осмеха несталог и очи боје плавети
маме кô море далеко, безмерну жељу рађају
и док мисли таласају крећем без зрна памети
стазама, које немирне, преплићу се и свађају.

Испраћам таме бескрајне које невидом скривају
трагове неме, бездушне што безнађем ме опише.
Тражим по свим поселима, али тамо почивају
само тишина одјеци! Снови се с јавом стопише.

Старим, ал’ безмерно маме, стазе, кô вино опојно
и очи боје плавети због којих сам се путио
прошлости, што је однела то време дивно, спокојно.
Тајну несталог осмеха, још нисам ни наслутио!