Душан Комазец – ТИШИНА

Рођени баш овде међ цвећем ливада
у веселом рују где дивота груша.
Обгрљени сеном „дебелога хлада”
измамисмо мирис горких оскоруша.

Још сећања сетна помало миришу
на огњиште, ал’ нас чежња путујућа
у олује носи где вали кидишу.
Пронашли смо увир свога потонућа!

Прохујаног чојства ко сме да се сети?
Приђоше времена где баш свака „вашка”
кочоперно смела, воли да припрети
здружена у руљу, јер не сме обашка.

‘Вргнут нам је наум Светосавских хтења!
Чекајућ’ „Михајла” да слети са мачем
нечујно, с уздахом што нас тихо мења,
ми се успут, мало придружисмо „јачем”.

Сустигнути, ту смо где смо се и стекли,
негладни истине што може да смрви
тужно бивствовање. Нисмо се порекли,
па они последњи постадоше „први”.

Пали смо у бездно где безнађа рује,
где тихују чежње, сновиђења јасна,
где о ничем лепом не сме да се снује.
Тишина о „смрти” толико је гласна!