Можда смо само сањали
и деца и трешње
снове на пут испраћају.
Можда негде је мир
и нико не бежи?
Под висином Фуџија
од сломљеног уметност настаје
и тишина разуме шта кинтсуги значи?
Ветрови стижу са мора.
Колико још је потребно
да постанемо будни?
Сат све време
у нашим је рукама.
Где смо ми?
Можда, у зору,
свет не буде подељен...
Можда, бар у зору,
од буђења нико не бежи?
Можда, ако и закаснимо,
самураји Фуџија у сну нас дозову?
И далеко, пред обасјаним цунамијем
покисли, своју сенку угледамо.
Можда над поломљеним,
буђењу захвалимо.
Можда пронађемо себе.
Нема коментара:
Постави коментар