Зорка Радичевић – ДЈЕВОЈЧИЦЕ

Хоћеш ли ми умјети опростити
Што си остала сама,
Разочарана,
На нашој клупи жудњи и надања,
У невиној љетњој ноћи?

Или ћеш ми се, можда,
Осветити за све нанијете
Овоземаљске боли
Дјечијег срца.
Прекорити ме старачким погледом,
А ранити дрско дјечије.

Можеш ли ми повјеровати
Дјевојчице,
Да си мјесечева мијена
Мог бивствовања,
И да је сваки твој ожиљак
Мој следећи
Трагични корак?

Запиташ ли се понекад,
Да ли још увијек постоји
Кључ од твоје тамнице?
У којој су се зидови као наказе
Надвили над тобом,
Док си цијеле ноћи осјећала
Миловање копрене анђела.

Ругај ми се дјевојчице,
Јер ни ја нисам знала
Да је то обмана.

Да ли је доцкан да те избавим,
У исто оно вријеме
Кад сам те изгубила?

Не труди се да одговориш.

Али, ако одлучиш да се вратиш,
Знај да
Венецијанска гондола
И даље чува мјесто
Једној далекој, уснулој дјевојчици
На облаку сна.