Зорка Радичевић – КО САМ ЈА

Поново ме буде,
Траже од мене да их напишем.
Ријечи, галиматијас мисли,
Траже од мене да га посложим.
Ја?
Зар ја,
Која и сама тражим преосталу
Коцкицу у слагалици,
Без које, као прстен без камена,
Чамим у кутији за накит који
Нити носиш, нити ћеш га бацити,
А још мање га можеш
Поклонити.

Одаћу ти да се тада,
Потајно бојим себе.
То ја себе будим.
Дозивам себе потиснутим питањем,
Постављеним још онда кад сам зачета.

И сада када сам одрасла
Одрасло је и питање.
Оно је све мудрије и злочестије,
А ја виновник његовог страдања.
Замислило је да имам одговор,
И да нијема ходам
По његовој кожи,
Остављајући за собом
Ране прстима босих ногу.
А мастило из наливпера не тече.

Узалуд ме је пробудило.
Одговор ће изостати и овога пута.
Дуго сам га лагала,
Али ја нисам моје име,
То је само мој наслов.
Нисам ни грађанка овог града,
Он је свачији,
Још мање сам жена,
Толико их је много, а никако да
Откријем која сам ја.
А најмање сам човјек.
И то те највише тишти.

Можда када остаримо,
Или нас смрт одведе,
Без питања да ли
нам се одлази,
У магновењу краја,
Сазнамо ко смо били.
До тада ме пусти да спавам.