Душан Комазец – ПРЕСТО

Гроза обвија тело, дотичем тужне двери.
Осећам да се мењам, тада погледом немим
копрену бола скидам, откривам понос звери.
Склањам се у тишине и Бог зна чему стремим?

Растачем корен худи који ме таквим створи.
Пепео развејавам да нити трунка праха
не буде повод ватри што би опет да гори
и чежњи што би тада довела до уздаха.

Покајник не смем бити, јер ово ломно тело
одише немом патњом, на поразе се свикло.
Не дам да трени среће буду души опело.
Враћам се стазом трња што је због мене никло.

Стално призивам сумрак, неке суморне боје.
Шапатом лелек душе, вапајем пусте снове.
Крећем дрхтавим ходом у нове неспокоје.
Срећан, јер тужна прошлост тражи поразе нове.

И стално бдим и не дам да неке зоре пламне
обневиде ме видом, раскош одузму ноћи,
која ми догна тугу и видокруге тамне.
Владам престолом бедним, без круне и без моћи!