од онога што дан донео је страх;
време је.
За буђење у ком пут нестаје.
Спустила сам штит
то невиних је мит,
више није важно колико рекли су лажи
последњи зрак у тами моју истину тражи.
Још високо је прашина у арени,
је ли храброст траг који се црвени?
Али ово није стаза ратника,
ово је корак одметника,
од борбе бег;
заборављам глас и удар које покрио је снег.
Тлу које дочека након пада
опроштај ране – устајања једина је нада.
Је ли ико питао пад – зар сваке стазе је истина
и да ли бела застава одустајања је гласина?
Овде не препознајем свој пут,
је ли то будјења маска и скут?
Умиру везаности
то лик је маске узнемирености,
јутро учи да није ово сопства крај
пораз спознаће фениксов плам.
Светло зна да ништа изгубљено није
да спере замке ума киша лије,
за буђење у олуји време је.
Сенка себе упознаје.
Нема коментара:
Постави коментар