Некада те људи оставе без дахаНеки смрве наде у њих
Попут праха
Не постоји за срце калауз
Кључ је само један
И никада нећеш добити аплауз
За све боли и све муке
Човек често јесте и празан и бедан
Често у животу грле хладне руке
Као душа хладна
Кад истина вређа
Савију се леђа
Кад су уста вечно гладна
Глава дође тамо
Где су неком ноге
И сви то лепо знамо
Ал то је попут дроге
Чезнеш за висином
На дну обитаваш
И кад се сретнеш са истином
Правиш се да се спаваш
Није овај свет за сваког
Што се роди
Нит је сваком добро у слободи
Није свако пиле мало
На тлу овом прогледало
Не што му се није дало
Већ зато што није знало
Да другоме узме зрно
Неки неког прво завију у црно
Да би себе обукли у бело
И све им се на то свело
Док се неком очи не затворе
Други не прогледа
Сва времена о том зборе
Таква ти је људска беда
Нема коментара:
Постави коментар