Неумољиво сказаљке клизеи подсећају да цури дан
А ја да их гледам нећу,
у себи признајем само
онај Далијев
искривљен, плави сат.
Желим да дишем за многе оне драге,
који ми одоше у смираје,
да у њихово име порадим
понешто још, на путељцима наде
(које за њих рано понестаде),
Понеко семе душе
да бацим поред пута,
понеко звездано зрно
да изнедрим стихом
(то су волели, знам) и у небо
забацим, да остану мала светла
од мене, драгима који остају
на Планети, што свемиром наших
незнања лута
Па кад и мене Небо себи позове
нека се то деси, не изненада,
и не без птичјега бруја,
него – у мени слућени сат,
и нека ме однесе плава и жута
Винсентова олуја
Честитам
ОдговориИзбриши