Зорка Радичевић – НЕДОСТАЈАЊЕ

По ко зна који пут ћу се пробудити
У подне,
А тебе неће бити на софи,
Да заборавим да те поздравим.

Нећу имати кога да пробудим
Усред ноћи,
И усхићено прочитам пјесму,
Коју сам тек написала.

Нећу више ни писати.
Јер без тебе ће
Моје пјесме одлучити
Да буду
Нијема уста,
И скврчени прсти,
Зато што ниси био само
Слушалац,
Већ једини који је знао све
Што моја душа
Скрива.

Постаћу достојанствени
Вагабундо,
Враћајући се изнова
У празан стан,
Са упаљеним свјетлом,
Да ме само превари,
Да ме неко ипак чека.

Колико је твој пољубац
Пред спавање
Некад био милост,
У једном тренутку ће постати
Клетва.

А усамљеност је гошћа
У ноћи,
Коју дању
Тјераш
Хаотичном свакидашњицом,
И поново си сам,
Кад се сунце опрости
Од неба,
И изгуби испод
Ружичастог хоризонта,
Препуштајући те бијелој постељи,
У тами зидова.

Мени ће тепати неко други,
Али никад више твој глас,
Да ме ослови једним,
Давним, необјашњивим
Дјетињастим
Надимком.

А можда будем имала све,
И будем била неко.
Али ћу остати
Оловна сјена
Тежине постојања,
У тегет плавом одијелу
Пословне жене,
Која није умјела
Одрасти.