Зорка Радичевић – КАТРИН

Да си знао колико
Катрин,
У хладу смреке
Чезне за топлим,
Прољетним загрљајима
Када је у сјени испод грана,
Некада,
Вода из барокне чесме
Мелодијом ромињања пратила
Плес ноћи.

Један мали оркестар,
Тих,
Тек да га чујете
Ти и Катрин.
За диригента мјесец,
Палицом оставља
Бијели прах
По небу,
Док испод
Звијезде Данице
Пишеш ноте
За арију
На љествицама
Од испуцалих линија
Усана
На које пада
Седефаста свјетлост,
Попут бисера на врату
У којима се огледаш
Као Катрин
У огледу,
Док те је замамно чекала
На перону
Међуградске
Возне станице.

Никада Катрин више
Није била иста.
Нити лика,
Ни стаса,
Нити дугих хаљина са
Шлепом који је
Вукла за собом
Као да оставља траг,
Није остало,
Само
Бисерена огрлица,
Ако је икада
Сретнеш
Да у њој видиш
Сновиђење
Свог младалачког лица
У трнцима
Присјећања.