Анђелко Заблаћански – ТУЖНА СТВАРНОСТ

Крв ми болно у утроби пени
Под теретом несванулог дана
Ноћас лежах на леденој стени
Сав у ватри од гнојавих рана

Ноћас умрех ко зна колкô пута
У празнини између два света
Па ми душа туђом стазом лута
Тражећи ме у лику детета

Да се скраси у том малом телу
У безбрижност да се сва ушушка
Мајчиног ручка препуну зделу
И мирис ноћи кад пљусне крушка

Да се вратим у све што је било
Јер дечији и највећи јади
Сад би ме дигли лако и чило
У ово, од ситости, време глади

Ал' крв ми болно утробом пени
У празнини између два света
Мајчин ручак сад нико не цени
И стварност је тужна и проклета