Лију сузе тешке камењем затрпане,
покрај ивице оне теку
немирне ране понекад запеку.
Ратник кроја небескога
на покољ сутра одлази,
тугом проливеном
земљу да покваси.
Брегови великих јунака
за пољем својим њишу,
да им једра буду снена
са осмехом да се буде.
Ледја муком увијена
зној робова теше,
јутра кораке да чују
понор да се повуче.
Ивица сувише је танка
ветрови је носе,
око прста једне руке
прстење заплете.
Чедни борци правде
низ улицу коло воде,
чувари их вешто прате
снаге да им дају.
Орлови сишли са висина
води живот да врате,
таласе црног мора
крвљу да обоје.
Браво Веселине
ОдговориИзбриши