Зорка Радичевић – ЛАЂАР

Једне ноћи док је шуштало лишће
Испод блатњавих ђонова пролазника,
Сломила сам порцуланског витеза.
О, не,
Не њега,
Већ онога који ми га је поклонио.

Те мокре јесени сам
Подигла сидра дрвених бродића
Купљених са уличних тезги на Јадрану
И отиснула их ка пучини.
Предуго сам их себично држала
Насукане на прашњавој полици
Изнад кревета.

Мада се сада питаш колико је прашњава
Она која је спавала уз споменик умјесто узглавља,
Не окривљуј ме ако немаш мараму да ме откријеш испод паучине.

Испред сточића поред слике са родитељима,
Лагала сам да је све стало.
Само сам још према том раму била милостива.
Док је киша ударала у прозорска окна,  
Нисам чула шта ми говоре,
Ни они мене да им причам.
Али за то није била крива киша.

Бацила сам споменаре,
Поклонила ђинђуве,
Лагала сам да ћу отићи у
Равницу.
Небо се изнова отварало над мојим кровом,
Остало ми је само још да покуцаш на врата,
Јер киша пријети потопом.

Од тебе не требам њежности,
Само лађу,
Да се пред зиму отиснем ка дивљем Намрешканом мору.
До тада ћеш ми чувати кућицу,
Да се вратим у прољеће
Ако се поново родим.