У мом селу Није постојао прави фризер
Па су свима главе
Личиле једна на другу
Још као дијете сјећам се
Да је код ђеда долазио
Комшија Манојло
Звали су га брицо
Иако му то
Није било занимање
Имао је ћелу насред главе
А у устима је зијевала
Увијек иста рупа без зуба
Плашила сам се
Да је у џепу радничког мантила
Носио и клијешта
Док је у рукама
Држао салонски чешљић
И радио о глави
Недужним сељацима
Скривала сам иза колибе
У којој је бака редала
Тек помужено млијеко
Сваки пут кад би се ђеду
Умањиле уши
И молила Бога
Да му остаци длака
Не падну на уста
Нема коментара:
Постави коментар