Лена Стефановић – ХОДАЈ ДУШО

Чујеш ли земљо?
Да ли ово корење се буни
или расту стабла
изнад погледа који другима суди?

Чујеш ли душо –
прапорци већ звоне...
Које путеве
у трагању кораци дворе?

Чуваш ли ме од заборава,
оно дете – оче, мајко –
што почело је да лута, тражећи истину
или тајну, што на свету тражи свако?

Близу је зима,
али више не ходам ка југу.
Разазнајем реч-храбрим погледом у страх
промена умириће тугу.

Видите ли, ви високе крошње,
уплетене стазе и одласке,
дрхтаве речи и поверење;
бројите ли ка сну о висинама поласке?

Видиш ли планино
камен који гради дом,
ватру бића
која предаје се непознатом и новом?

Водо, је ли смисао постојања поглед:
слику света крио је сопствени одраз?
У вековима спознаја
не променити се - једини је пораз?

Чујеш ли време,
још носим лампу и тражим пут
верујући да простор подржава откривања хук;
време, зар одувек знаш топлину коју нуди чак и студ?

Ходај душо,
у свесном кораку ћеш расти;
све што није истина –
пред одговорношћу и љубављу
промениће се у врлине, мудрост и части.