Стакло звечи благотворном милином.
Шума се пуши од звери врелом влагом.
Небо руши своје двери не малим благом.
Користи измичу несретном губитнику.
Нарциси кличу свом пралику.
Риба се копрца у мрежи, ухваћена.
Смеје се од срца стрвини хијена.
Нешто ме вуче далеко од ових двери
пуних воћа недозрелог по мери
тамо где се ђаво анђелу у брк цери!
Тамо где живи последњи пустињак,
где цветају цветови од воде и пупољи мак
где све се види и кад падне последњи мрак!
Нема коментара:
Постави коментар