Зоран Р. Томић – НЕЉУБАВНА

Мила је била и остала, лепршава Она,
Није се од сијасет надошлих година нимало уморила.
Непосредна, тачна, побожна,
А одлучна, стрпљива, скромна,
Духовно богата, стамена,
Витка, женствена, и даље згодна.
Породици и свом родном крају привржена,  
Спортски дисциплинована,
Слутим у друштву омиљена,
Озбиљна а само наоко строга,
Пријатељски настројена,
Преовлађујуће одмерена
А емотивна, себе свесна.
Упркос славној прошлости такмичарској
Нимало охола, ни уобажена.
Напротив - крајње природна,
Једноставна, са собом усклађена.
Топла.
Ономад се једва познавасмо те мало је у сећањима има,
Нађе се ипак каткад у оним старим лутањима,
Па и у мојим песмама,
Давним ритуалима.
Но, места понајвише заузима у некдашњим маштањима,
У минулим испрекиданим сновима.
У данима и ноћима магле,
Са хладним ветром, опалим лишћем усковитланим
Напоредо са косо шибајућим кишама.
Младости наше прохујалим капима.
Али са сјајем постојаним у још радозналим очима.

И ево, седеше пре неки дан у кафићу наспрам мене,
Симпатична, занимљива, опуштена.
Да се најзад видимо, да књижевни поклон јој уручим мали,
Беше тô једна мојим пером књига изаткана,
Њеној личности и интересовању верујем примерена.
Преузела ју је радо, захвална, лепо насмејана,
Безмало савршена.
Чинила ми се и тада деликатна.
Можда и скривено романтична
За све друге уважавања пуна,
Пристојна, нимало патетична.
Обојила ми је тај (пре)брзо протекли сат свежином,
У овом времену свеколико смутном,
Оплеменила га предновогодишњом полетном енергијом,
Неком тешко описивом суптилном белином.
Разговор се наш одвијао течно, лако,
И чинило ми се да се од ње у Улици Београдској растадох бољи,
Чак некако млађи, прочишћенији, смиренији
Њеним ненаметљивим шармом опијен
Уједно понешто сетан, замишљен,
Па полако наставих да ходам путевима прошлости и садашњости,
Прек(р)асно занесен.