Зорка Радичевић – УЛИЦА ДИВЉИХ КЕСТЕНОВА

Улицом дивљих кестенова
почела је царовати тишина.
 
Љуљашке на дјечијем игралишту
Се све спорије клате
На вјетру
Који је истиснуо твој
Посљедњи издах.
 
Сјећање на улаз 47
Спушта тежак ваздух који
Стеже гласнице,
Као да жели да
Надјача урлик.
 
Дјеца више нису громка,
Јер си те ноћи,
Вођен галамом,
Отишао тамо гдје
Њихове ножице
Не желе још увијек
Да кроче.
 
А нема више ни кестена.
Посјекли су га.
 
Мрежа на кошу нашег игралишта је поцијепана.
Све што су дотакли твоји прсти,
До чијих су врхова струјале
Жиле пуне живота,
Сахрањено је са тобом.
 
У улици дивљих кестенова
Остала је једна дјевојчица,
Никад прочитана прича,
Твој живот у њеним грудима
И посјечен кестен
Који није упамтио твоју руку
Испружену ка њој,
Већ уперену према себи,
Те ноћи када си
Угасио свој живот
У улици дивљих кестенова.