Јелена Андрић – НЕКА...

Нико ме тамо више није чекао
И оно мало стада
Што је чинило живот подношљивим
Стрпали су у приколицу
И одвезли низ авлију
Једног дана
Нисам познавала те људе
А нисам ни овце
Више видјела од тог дана
Отац је био тужан
Знао је да нож џелата
Не долази под меку руку
Па рече себи у браду
Нека...
Боље да их и из два пута кољу
Него да вуци једу лешину
Нека...
Сад кажем себи
Лакше би било
Да је заударала и смрт
Да се живот и протро
Него што пустош глође
Да би земљи прионуо
Не знам само што нису
И кућу однијели
Оног дана
Кад су журили да пресуде
Не би је Бог ни стигао
Оронути сушом
Ко ће у њој сад
Навикавати живот жедан
Џаба што је на двије воде
Али... нека...