Зорка Радичевић – МОРИБУНД

 

Бијелим јануарским ноћима плесала је њему,
Будна и уморна
У потрази за златним руном,
Безименом,
Огрнутом у сафијан,
Пијаном или уснулом
Човјеку.

И док свиће дан
Он га лолински тјера к врагу,
У пансиону без адресе,
Иза кулиса брда
Гдје не допиру акорди цупкања потпетица,
Даха и појања страха
Пред смјелости.

И можда није господар сунца,
И никада неће верглати са звијездама,
Њој би качио и скидао облаке
По небеском своду
Њезине радозналости.

Невесела патина човјека,
Када стане пред њу
Рећи ће јој да није онај којег је чекала.
И поново, праћен прапорцима
Док се губи у својој помрачини
Окренуће се на часак
Кад се сви његови очаји скупе
Да се диве њему,
А чезну за њом.

Док у даљини мокре улице
Њена силуета игра са свјетлошћу фењера  
Његовог дома,
Тихо ће чувати ноћну стражу.
Ако треба да је милују само уличне свјетиљке,
Њен усамљени морибунд ће бдити цијеле ноћи,
Само је никада неће унизити собом.