Зорка Радичевић – ЛАЈКА

Испод смрзнуте тополе,
На рђавом металном ланцу
Који је омеђио њену слободу,
Лајка је имала два аршина поља,
И таман толико
Да јој се у даљини,
У зјеницама дубоких
Бадемастих очију
Скупе
Неухватљива пространства.

И благословио је њу на ланцу,
Онај који је на слободи.

Можда је Лајку
Вољела његова
Псећа душа,
Али му зуби нису били онолико
Дивљачки јаки,
Колико ланац којег је сковао
Човјек,
И кајлом о трошну кућицу
Заробио младу,
Сјетну Лајку.

Оштенила је њих двоје,
Које на њу личе.

И поново се десио човјек.
Истргао штенад док је
Први пут дојила,
И први пут била поносна
И срећна њена
Псећа,
Материнска утроба.

У два аршина,
Са двије дојке које
Несебично исчекују да им
Сићушна уста
Исисају и посљедњу
Кап млијека,
Лајка је у тишини
Склопила
Два уморна ока,
Док је низ њене материнске груди,
Млијеко нашло пут
До крајолика за којима је,
За живота,
Утамничена чезнула.