Душан Комазец – СЕОБЕ

Чађави облак мине јалови дремеж дана!
Крај пута нема стена, око ње жбуњем клека
коју урнише ветар, свија се свака грана.
У даљи безазлена потопом прети река.

Снегови бели копне од нагле југовине,
тамо где боса „кљусад” поткову минуше траг.
Киша туге клапара покровом свеистине:
Давну детињу радост призива немушти праг.

Поље надлеће гавран, мрк попут горе црне,
обзорјем заруђеним што залуд мами петле.
Пролази сат за сатом, смирајем данак трне.
Уместо „тињалица” свици улице светле.

У селу пустош влада, згурене куће ћуте,
само старина врла, Бог да му грехе ‘прости
с кофером успомена које „даљине” слуте
походи старе знанце, све завејане кости.

И тако дан за даном, пристиже јесен златна!
Плодови једри, зрели, падају шљиве, крушке...
Црквена звона неме, ћуте улице блатне,
јер нема дечјег плача, ни сузе праве, мушке.

Српасти месец мије авлије пуне злата
додиром нежним, меким, док наоколо хује
одјеци чежње дуге. То шкрипом стара врата
у праскозорје снено, маме „младе славује”!