Призрене, опет бих да ти песму пишем.
Почињем, бришем
нешто ми овог пута
не иде.
Нека празнина душом
ми влада
и немоћ
да ишта учиним,
да Господа за
Љубав измолим.
Кад ти издалека долазим
ја бих да летим
да време доласка скратим
да што пре угледам
Шару како те чврсто
у загрљају држи
и чува од немани сваке.
Док сам на улицама твојим
ходам, поглед не дижем.
Мало ког од људи
препознајем.
Стајем
и замишљам да видим
оне познате мени
са којима се поздравља
и којима се радује.
Остарела јесам,
све је мање радости
и људи који ми се радују.
Призрене,
чувај сећање на
лепше, прохујале дане.
Сакри их негде међ
камен Каљаје
или каменог моста
да их нико одатле не помери
ако су већ померили мене.
Којој,
кад год ти дође
и поново се новом дому врати
у души остаје празнина.
А сад ме прати и позив:
"Да пишем за покајање".
Можда ми зато и не иде.
Пишем,
грешна сам, што
иако далеко од тебе
ја у теби и даље дишем.
Нема коментара:
Постави коментар