громове и вјетрове
што све пред собом носе
муње које парају усамљена срца
снове да ти харају, да ти душа грца.
Дариваћу ти море што захукатало ври
таласе што односе све напуштене бродове
дариваћу ти морске траве
отровне, пркосне и грдобне
које на дно вуку да спознаш како се мре.
Дариваћу ти вјетрове бесане и очајне
што чупају из коријења
сво земаљско дрвеће
да ти мира не дају, у окна да ти куцају
смираја да немаш,
у очају свитање да призиваш.
Све ћу ти те поклоне ставити под ноге
охола од бола, очајна од љубави
моја мржња да те затрује
до граница ван стварности
твоје артерије у чвор Гордијев ћу свезати
да занавјек у твојим венама
тече горак пелин мога страдања.
Да ме као чудакињу у сјећање похраниш
да се родим наново без имена твога
да твоје проклетство скинем с бића свога
кошуљу од кострети бацим са срца мога.
Нема коментара:
Постави коментар