Зоран Р. Томић – ТРЕШЊЕ

 

„За мене је љубав постојала само као осујећена“.

Карин Туил, Одлука

Тог дана у канцеларију моју, ширећи мирисе цимета и цвећа,
уђе тихо, готово стидљиво она,
Њен је белине осмех наговештавао ватру шармантну.
Весело поздрави ме, запита како сам,
Не реда ради, чинило ми се.
„Добро, све боље“, рекох!
(Сваког наредног секунда, помислих.)
„А ви“?, сабрах се једва.
Уместо одговора, она враголасто рече:
„Донела сам вам трешње“!
мало накрививши прекрасну главу анђеоску.
„Нисам им могла одолети, њиховој лепоти“, додаде уверљиво,
заводљиво.
„Узмите, молим вас“ – молећиво су јој звездасто с(и)јале сивкасто плаве очи
младе, премладе, бистре,
Коса раскошна скупљена, загасита, образи глатки,
Кожа млечна.
Дискретно огољених рамена,
У панталонама на фалтице фине,
светлим, модерним.
За мој хороскопски знак (и подзнак) заинтересова се,
Испоставило се да су нам заједнички, исти.
Да ли смо такви сродни, можда и по нечему блиски?
„Не, трешње нипошто мито нису,
правног значаја занемарљивог су поклон“,
духовито се нашали,
Па пружи ми их укусно упаковане витком, нежном, руком меком.
Доиста, значили су ми много,
И трешње и њен лагани, нехајни додир виле ваздушасте
Тешко је одупрети им се било,
Њој, свим њеним даровима напупелим.
А професионално сам јој био надређен,
Увелико старији у оба смисла.
Па узех са захвалношћу тô обиље дивоте свеже,
Трешње, да, само њих, само...
Онда кораком одмереним, лаким низ ходник оде она,
Обећа да доћи ће опет.
Од тада, обрва подигнутих, чекам је у небо загледан, нестрпљиво, ћежњиво
Да је бар видим још једном и чујем,
Док у срцу непрекидно густирам полако те плодове изазовне.
(Иначе у збиљи у сласт одмах поједене, зреле.)
Као и она, медно дражесни били су,
Бордо-жућкастим преливени,
Обли.

Заузврат, поклањам јој ову песму,
Због њене ведрине, због имена воћног,
Због њене пажње и оних неколико минута устрепталих,
наших,
Пребрзо протеклих као у бајци, безмало уснулих,
Због измаштаних успомена будућих,
Због њеног стаса и гласа,
Због њене блузе од пене, врата грлице,
Због усана природно правилних, сочних,
Због безобразно савршеног прћастог њеног носа,
Због усклађених минђуша малих од белог злата,
Због оних трешања укусних,
Незаборављених, незаборавних,
неизбрисивих,
Због њених и мојих година, неотклоњиво удаљених.

„Ризик доношења погрешне одлуке није ништа у поређењу са ужасом неодлучности“.

Карин Туил