Заћутале виолине, даире лудости
Анђелко Заблаћански
Јутро када знаш да си Сунце мајци
А самом себи тег
Знаш да си за оца Победник
Себи кажеш
– Што сам жив?
Можда те обузме кривња
Младост беше у тој ноћи пијана
Сета за жаром момачког сна
А опет јава, истина
Можда је требало другачије
Усуд или молитва
Размишљаш
Ожиљак који не бледи
Бол и време
Пролазности, недостајања
Додир тмине и тишине
Сузе, иако Знаш
Да
Божије слуге у овом часу
Сви смо
Нема коментара:
Постави коментар