Душан Комазец – БЛАГОСЛОВ

Пролазниче горди, да л’ се некад сетиш
када охол поглед ка обзорју пружиш
и угледаш ласту, да са њом полетиш,
с облацима сненим да се мало дружиш?

Да с рајских висина убог спознаш, да је
суза ко благослов, истина плод крви.
Вечност, нада оном ко се смерно каје,
а охолост, жрвањ који душу мрви!

Ал’ не видиш небо од крошње, са гране
под теретом силним која се повила,
нити лепршавост игре раздрагане,
лептира кад нежна ошарени крила.

Не верујеш скривен незнабожним зидом
ни слепцу крај пута који моли Христа,
што вапећи жуди за очињим видом
ни када му пламен у оку заблиста!

Одавно си пао под окриље злости,
јер не чујеш вапај убогих и клетих.
Не видиш пороке људске ништавности,
ране, праведника на крст разапетих!

Твоја моћ почива на туђем лелеку?
Преораваш гробља да ти се ухлебе,
ћупријом дариваш понорницу реку...
Да би у зрцалу угледао себе!

Док прикриваш тмину сопственога сјаја
бескућник на клупи не марећ за јаде,
неопхрван „стидом свога промашаја”
чаролијом мира дах вечности краде.

Путниче што ходиш „перивојем ружа”
не погледај бо’не бездушно и реско,
јер убоги просјак који руку пружа,
благослов ти нуди и Царство небеско!