и руке исте грлиле
да срећу своју нађемо,
мисли су нам из дјетињства хрлиле.
Четири изданка једнога коријена,
нас три, а ти један,
мајци и сестрама зјеница ока,
а оцу понос и злата вриједан.
Ширио си крила к'о млади соко,
хтио си открити видике нове,
сањар и практичар у исто вријеме,
мирио си своју јаву и снове.
Сломише ти крила, прекинуше лет,
на очи паде самртни сан,
зора те више пробудити неће,
ноћ прекри твој свијетли дан.
Нема те више, брате мој,
вјечити дом земља ти црна,
живот је стао, вријеме не тече,
проклета била пушчана зрна.
Нема те одавно, брате мој,
а бол је исти као и прије,
сличан плими, увијек се враћа,
вријеме га никад умањило није.
Да кунем, не могу, а не знам ни кога
и знам да никада то нећу знати,
само се молим да његов џелат,
Богу једном убиство плати.
Почивај у миру, једини брате,
а Бог ће казнити руке криве,
заборав неће пасти на тебе,
живјећеш у сестрама све док су живе.
Нема коментара:
Постави коментар