Анђелко Заблаћански – НЕ ДАМ ТИ

Не дам ти да на мојој ливади
Просипаш осоку из своје септичке јаме
Нити да у мом забрану заглушиш песме
Најлепших птица певачица
Својом празнином или јавом врана

Не дам да на мом огледалу се безличан
Смејуљиш, бечиш или мрзовољан
Невидљив храбро залајеш као пас
Коме не видим ни очи, ни зубе, ни реп

Не дам ти да опоганиш траг којим сам прошао
Стазу којом још поносно ходим

Не дам да у својој слободи станеш ми на жуљ
Тај бол је мој
И откуд ти право да ми рану солиш
Само зато што одувек у џепу
Носиш грумен соли
И не знаш шта ћеш с њим

Не дам да у свом незнању, у охолости својој
Мислиш да бити слободан je
Смети да ми у чашу медовине све гадости саспеш
Иако знаш – њима ме можеш убити

Не дам да на мом прозору седиш и посматраш
Да ли су ми укућани голи или обучени
Пијани или трезни, сити или гладни

Не дам ти
Ово је тековина мојих предака
Дата мени да је само духом обогатим
И само то можеш
Ако си човек, ако умеш, ако си вољан

Не дам ниша више
Теби – који би све норме живота
Кроз блато провукао –
Упамти – не дам
Јер, на овом имању
На овим потоцима душа што њиме теку
Људи би злато да испирају.

(Јануар 2024)