Пре преласка у јаву, још увек сам био жив,
Сва су ми чула била једно, запажао сам изнутра,
Прошао истовремено кроз сваку ноћ и сва јутра,
Без болних сећања, туге и суђења ко је крив,
За суноврат љубави и оданости у празно.
Лако сам ходао по небу, сазвежђима давао имена,
Тражио бит у њеној коси, од прамена до прамена
И дивио се устројству у коме је непролазно
Стање свесреће, свеприсутности и свеспокоја.
Пре преласка у јаву, знао сам свог Анђела чувара,
Учио ме је како да је чувам од себе, испод ребара,
Како да видим у њој изворе светлости без броја,
Који гасе таму и буде успавану врлину праштања
За све издаје, од младости до данас.
Овако мртвом, понекад ми дође начас,
Неуморена и безбрижна, из Света без умирања,
Да ме накратко оживи, измами осмех и поведе
На Место извирања свих извирања.
Нема коментара:
Постави коментар