Једном је по мојим леђимаврховима прстију исцртавао
сазвежђе Орион,
почевши од Бетелгеза,
одмах поред леве лопатице –
зар се понекад не осећаш помало
усамљено,
живећи у свом малом свету?
Прелазећи ноктима преко
његови ребара и гледајући како
му се кожа јежи –
зар се ти не осећаш немоћно,
безлично и исцрпљено,
живећи у туђим световима и
играјући споредне улоге
у туђим причама?
Руке уметника су се,
силином грубијана,
утиснуле у моју белу кожу –
радим оно што морам,
да бих преживео, опстао и
победио, њих, горе од мене.
Игноришући бол, задржавајући
крик и не померајући се
од његовог стиска,
ни за милиметар –
док све прође и победиш њих,
у игри која победника нема,
изгубићеш лепоту свега онога
што то јеси и можеш бити,
јеси ли мислио о томе?
Никада више није цртао Орион
по мојим леђима.
У ствари, никада више ништа није
нацртао на мојој кожи.
Ваљда је досад постао толико
жељени победник и освојио
највећи губитак у свом животу.
Нема коментара:
Постави коментар