Анђелко Заблаћански – КАД ЈАВЕ…

Брату Драгољубу

Кад је последње лишће пало на трагове живота
И твој шкрипећи удах неће се чути никад више
У мој вид се вратила нашег дечаштва красота –
Момаштва ноћи луде што ни смрт их не брише

Бисерје из мог ока видети нећеш, нећеш моћи
Мада, својим бледим лицем ти их ћутњом створи
А сваки бих ти пред ноге бацио у немој самоћи
Да Ахерон не угледаш већ усниш негде у гори

Али Харон те чека – не знам зашто си му јавио
Јер могли смо још понекад смехом да наздравимо
Да, јесен је – али рано је за одласке, брате мој мио
Рано – моја неснађена песмо и најтананија римо

(18. Х 2022 – 18. Х 2024)