И док тако пишемо
своје самоће,
преплићемо изроњене успомене,
колаж шарених илузија слажемо.
Знамо да живот вара оне који маштом пишу,
ипак са сузом у оку
оживимо их причом.
А онда, пустимо их да оду...
И вечерас гласно лажем и тихо верујем да си;
моје надање,
умотано сећање,
на уснама обећање,
вечито моје трагање.
И зато, свака ми је златна коју прећутим.
Чујем мисли док шуште и питам се,
одакле мени боре,
одакле ми више очи сузама избледеле.
Аха, знам,
јуче сам била нечија занесеност,
а данас велико ништа.
***
Опет сам плачна, замрзнута и сама...
Е, нема више
Ромеа и Јулије
ни Орканских висова.
***
Брише ветар, разум пуцкета а ја...
желим да стопалом шутнем сва страдања намножена бескрајна.
(Из збирке Откључани хоризонти)
Нема коментара:
Постави коментар