Она је цимет бајни, сенф благи, ванила сласна,
Племенито вино питко,
Мекани морски песак, ситни.
Бродица на врху таласа моћног,
Плашт небески, снег кристални,
И вода бистра, дубока, свила мека.
Она је медена, ваздушаста вила,
У смарагдном пољу чиста јутарња роса,
Мој сан, поетска мелодија, визија чаробна,
Прича сетна, само успомена дражесна,
сада далека.
И док око себе опојни мирис светлости и даље заносни шири,
У мом се оку сивом настани суза горка,
Једна трајна сенка.
Тад изникне на лицу нова бора, нада лишена боје престаје да живи.
Она је и птица лакокрила, невина срна шумом поносно шета млада,
Док музика несношљива у уху мистично ми титра,
Магија не(о)ствареног, немогућег живота.
Трују ме трагови пуноће лажног бивствовања,
Све јаче притиска ме сила земљине теже,
Оригинална слика раја мути се,
незаустављиво без гласа у понор пада.
Тонем у мртва слова без смисла,
А ноћна звона у мени мукло реже.
Да ли је емотивна правда привид само,
болесних занесењака, лица сензибилних?
Да ли суштина љубави ипак у патњи?
И тако на концу слутим да тај анђео среће,
Та месечина љупка која у језеру радосно огледа се ноћу,
Та бреза витка, нежна, грациозна
Давно уз неки облак туђи заводљиво се приви.
Нема коментара:
Постави коментар