Иста је,нестварна,
до краја света,
тиша
од белине
сунчаних снегова
у ћутању њеном,
сненом,
никад ненаписано
пише,
да постојиш, једино,
кад волиш највише,
и од тога више
док остаје тајна,
грле је,
необичност обичног
цвета,
пешчана лагуна
што у меким сећањима
блиста
светлост,
чиста,
још уснулих брегова,
радост,
и жеља, бескрајна,
иста,
да буде, заувек, и само
његова.
Нема коментара:
Постави коментар