Као жена која зна
Да нема шта да изгуби.
Ка тим степеницама више
Ни сенке не воде и голијати
Саставише мозаик жељеног суда.
Гласови брује, боје људи
Више не видим.
Синестезија или мирно море,
У ткиву се мом назире слобода,
Жељна буђења доносим буре.
Гледати кроз себе ствара спокој,
Убијеш ли сујету утврдио си веру.
Једна блажена нит
У гробу би остала.
И тек упаљењи фењер
Слутио би дуге шетње у Равени,
Плес по киши и улице
У којима сам те дозивала речима.
Још те волим...
Нема коментара:
Постави коментар