Хладно зимско јутро. Тешки, тмурни облаци заклонили су сунце. Јутро личи на сумрак. И нешто у ваздуху је такво. Тескобно и суморно.
Припијени капут дворедног копчања штити гипко тело једне жене. Њене кестењасте очи усмерене су на пут испред и наводе кораке на суве делове асфалта. Непознати мушкарац очеша своје раме о њено и она се благо заведе удесно. Штикла испод витке ноге потону у бљузгавицу. Жар црвена усне се размакоше, гласне жице се напеше, али глас не изађе.
Познати мирис са непознатог мушкарца већ је нашао свој пут кроз ноздрве, синусе, све до малог мозга. Време је стало. Паралисало је и њу. Немоћна да направи макоји покрет, полуотворених уста оста да стоји на улици.
У глави је кренуо ролеркостер слика. Топле очи. Осмех и блиставо бели зуби. Широка рамена. Загрљај. Рука у руци. Усне на усне. Срце уз срце. Срећа. Кратак дах.
Први шамар. Прво извини. Први опроштај. Нежност. Искупљења. Срећа. Бела хаљина. Два прстена. Пред Богом завет.
Други шамар. Друго извини. Други опроштај. Стрепња. Искупљење. Радост.
Песница у ребра. Никад више. Нови опроштај. Немир. Искупљење. Туга. Зачарани круг.
Страх. Страх. Страх. Очај. Очај. Безнађе. Уместо трауматологије, приватни лекар. Други. Трећи. Десети. Нема више смисла бројати. Ударце. Маснице. Ломове. Извињења. Искупљења. Праштања.
Заклетва. Последње извињење. Последњи опроштај. Нова кућа. Нови живот. Нова срећа. И храна је другачијег укуса. Кување са новорођеном љубављу. Нови зачини.
Снага. Радост. Нада. (Тромост. Бунило. Пад.)
Бели зидови. Бела постељина. Бела одећа. Мирис средства за дезинфекцију. Хладни инструменти. Хладне руке. Хладни људи. Тренутак непажње. Чист кисеоник у сок живота. Равна линија. Реквијем. Молитва. Слобода.
Време је опет почело да тече. Снег је увелико падао. Жена је задрхтала. Стресла је снег са капута и, заједно са њим, терет прошлости и живота отпре. И ваздух је постао другачији. Закасниће тамо куда је кренула. Не мари, јер је управо коначно стигла код куће. Себи.
Нема коментара:
Постави коментар