Кô свици поноћници што праскозорје маме
небеске кандилице Његов долазак слуте!
Чарају све лепотом, ледена срца пламе,
док звери подивљале скривају лице, ћуте.
Призивамо га наглас, а он већ можда ту је
у свакој травци, цвету, сећању што не бледи...
Призивамо га, али, тишина одјекује!
Богојављенска ноћ је, а скрама поглед леди.
Свака случајност знак је да смо га ипак срели,
по обичајном праву нисмо га препознали?
Непомјани су Сина његовог разапели.
Наши предаци дични увек су веровали.
Због јемства у чудеса бранећи крст од хорде
често су свештеници псалмопојци и чтеци,
мирјани страдалници исукивали „ђорде”.
Часно мрели на ко’цу. Аманет ткали деци.
У ова зла времена што су се на нас свикла
на нејака се плећа претешко бреме прти.
Где нам огњиште плану, тамо је шума никла.
Кораке тужне мами предворје „беле смрти”.
Одувек је баш овде онај који то јесте,
али га сваким треном у нама има мање?
Крстом је омеђио трагове своје цесте.
Својом „невидљивошћу” сведочи постојање!
Благодарни тренутак занос пренути неће,
јер дах тишине бруји у набубрелој страви.
Док поноћ откуцава и пламте прве свеће
питање немо руди: А шта ако се јави?
Нема коментара:
Постави коментар