у твојом очима,
умивеним на бистрим потоцима...
Једном сам летела
као ласта окупана капима росе,
над реком наших снова...
Једном сам мирисала
на љиљан, на тамјан, на невиност...
Једном сам окусила мед
што капље из твог пољупца
и лепи по мојим грудима...
Једном си, нежан као свила
додиривао уснама мој врат
најлепшом музиком у нама...
Једном је нашем растанку
месец сведочио
али још памтим оне свице
које си те ноћи
по коси ми расуо...
И то је последње чега се
сећам
и све као да је некад било,
или сам само сањала...
Али – ако је и сан, не дам га!
Чувам све,
Тамо – где је ретко ко успео да допре.
Једном ћу те опет сањати,
међу белим љиљанима.
Bravo
ОдговориИзбриши