Шака магле, лула пепела и мишија цика у остави. Руке пјегаве у ожиљцима, држе дуван и извијају цигар.
Снивам нероткиње, метални новац и мирис кафе. Зато не лијежем.
И даље ништа нисам научио, нисам одмакао педаљ. Збуњен и постиђен својим незнањем ходам по соби као у кутији.
А лијепо би било изаћи и лежати крај извора, одустати од сваке своје ране на које губиш дане, а оне остају исте, незацијељене, свеже, а старе. Ко је ко ође?
Има ли одговора, можда у Александријској библиотеци. Прозори ми у позну јесен муте и онако скроман вид. Онда гледам у таваницу, моји стихови лете високо а ниђе не одлазе. Пуцају као балони од домаћег сапуна. Пресијечем пупчану врпцу још једној прилици и усмртим је на рођењу!
По соби растрчане стране свијета, тишина недирнута плови без компаса упорно се враћајући. Окривљујем јутро што брзо долази јер бдење ме не замара.
Јутром склапам очи и будим земљу, сричем ријечи синовима никада рођеним.
Još jedan sjajan Pesnik
ОдговориИзбришиHvala Vam
Избриши