Душан Комазец – ТАКО ЈЕ БЕСЕДИО НИКОЛАЈ

 

 

Теби, што водом ходиш и беседиш на гори,
што расплињујеш вапај и тугу неутешну
нудим дах покајања, а ти мој страх сагори.
Духа Светог усели у ову душу грешну.

Одаје блудне душе још нису проветрене,
а ти стрпљиво чекаш да моје нечистоте
плам покајања згори, да све бездушне сене
сенка прекрили твоја. Да се не оваплоте!

Орадостићу постом молитву покајника
да ми Причешће Свето не буде на суд клети.
Нека ми вера буде као у разбојника.
Он је Истину знао? На крст сте разапети!

Господе, молим ти се, растерај облак сиви!
Даруј ми бедем вере да ме одбрани вазда
од оних који суде, што мисле да су живи,
јер губим себе, каквим овај зли свет ме сазда!

Нису све реке пловне, па када скренем с пута
навести сваки немир муњом и громовима.
Вирови силни маме душу што би да лута.
Нека те уместо мене у њој све више има!

Благослови Господе непријатеље моје!
Проказаше ми стазе којима не смем ићи.
У мору сладострашћа где се бездушја роје
истина си, без које до циља нећу стићи.

Господе, зашто сузом оросе нам се лица
када у поноћ, поље, озаре нежни свици?
Зар је Србији мајци нестало воштаница?
Свака њива је гробље, још руде споменици!

Похрлили смо к свету, ка океану хорди,
а наша душа ћилим, згазише је без срама.
Боже, спаси од зала, греха и мисли горди’
да опет путујемо Небеским кочијама!